„Када је 1872. године основано Српско лекарско друштво, Србија је имала мање од 70 лекара, од којих је свега неколико било пореклом из Србије.

     Четрдесет година касније, пред Први балкански рат, Србија је имала 370 лекара, али није имала ниједну школовану медицинску сестру. Био их је мањи број, углавном жена, које су прошле кроз кратке курсеве за болничаре које су организовали Српско друштво Црвеног крста и Коло српских сестара. Тај број лекара није био довољан ни за мирнодопске, а камоли за ратне услове. На позиве из Србије, а често и на своју иницијативу, из неколико европских земаља у Србију су пристигле санитетске мисије састављене од лекара, сестара, болничара и волонтера, као и лекари појединци, да помогну у збрињавању рањеника и болесника. Са собом су донели и доста хируршких инструмената, санитетског материјала и лекова. Уз њихову помоћ српски санитет је достојно извршио своју дужност. И не само то, они су са српским хирурзима начинили пробоје у ратној хирургији, посебно у збрињавању ратних повреда крвних судова, који ће бити превазиђени тек у Корејском рату. Прва спомен-плоча коју смо данас открили посвећена је њима и на њој су урезана имена земаља из којих су дошле мисије и појединци.

     После мање од годину дана Србија се нашла у Великом, тј. Првом светском рату, са око 400 лекара и са скоро празним складиштима санитетског материјала. Потребе су биле огромне, јер се рат водио на српској територији, био је много разорнији и праћен знатно већим бројем рањеника него у Балканским ратовима. И опет су у Србију дошли бројне стране санитетске мисије и појединци са свом неопходном опремом за збрињавање рањеника и болесника.

     На несрећу, 1915. године истовремено су се јавиле три епидемије – пегавог, трбушног и повратног тифуса, од којих је, према најскромнијим проценама историчара, умрло најмање 100.000 цивила, 35.000 српских војника и око 30.000 ратних заробљеника. Србија је постала земља смрти. Половина српских лекара је оболела, а умрла су 153 лекара (близу 40%) и више десетина медицинара. Према мом сазнању, тако велику жртву за слободу свога народа није поднео ниједан лекарски сталеж у целокупној познатој историји света.

     На очајничку молбу српске Владе, у Србију су приспеле бројне нове мисије од неколико хиљада мушкараца и жена, лекара, сестара, болничара и волонтера из земаља Европе и Северне Америке, из Аустралије и са Новог Зеланда, са свом опремом: лековима, серумима, вакцинама, санитетским материјалом, хируршким инструментима, па и читавим болницама. Било је међу њима и појединаца лекара-волонтера из земаља с којима је Србија била у рату, а један број заробљених лекара добровољно је ступио у српски војни санитет и верно му служио. Сви они су се руководили принципима хуманости и Хипократове заклетве.

      У помоћ је пристигао и један број водећих светских стручњака из микробиологије, имунологије и епидемиологије. Они су енергичним наступом убедили српску Владу и Врховну команду да прихвате радикалне мере које су раније безуспешно предлагали српски лекари. За само три месеца епидемије су сузбијене.

     Данас смо се окупили у знак сећања на те величанствене личности, праве хероје и хуманисте, лекаре, медицинске сестре, болничаре и волонтере који су пре једног века похитали да помогну Србији и српском народу, вероватно у најтежем периоду њене историје. Да бих илустровао колико је Србији таква помоћ била неопходна, поменућу да је у том страшном рату Србија изгубила скоро трећину становништва и више од половине одрасле мушке популације, скоро 40% лекара и неколико десетина студената медицине.

     Према томе, лако је схватити колико је била драгоцена помоћ у лекарима, медицинским сестрама, болничарима и другим волонтерима који су нам у тим тешким данима притекли у помоћ. Ти изванредни хуманисти, лекари, медицинске сестре, болничари и други добровољци оставили су своје заједнице у којима најчешће и није било рата, оставили су своје породице, рођаке, пријатеље, свој посао, и кренули у непознато, у ратом и епидемијама погођену Србију, за коју доскора неки од њих нису ни били чули и вероватно ни знали где се на географској карти тачно налази. Они су били свесни да одласком ризикују сопствени живот. И заиста, знатан број њих је оболео, а неки су и умрли, од пегавог и трбушног тифуса. Када је 1915. остатак српске војске морао да напусти земљу, део особља санитетских мисија остао је са својим рањеницима и болесницима.

     Део особља санитетских мисија повлачио се са српском војском кроз тешко проходне албанске планине, где су неки помрли од хладноће и глади или страдали од арнаутских банди. Они који су са остатком српске војске доспели на јадранску обалу отишли су у своје земље залажући се за српску ствар и скупљајући помоћ за Српску војску, Српски црвени крст и послератну обнову земље.

     Пред отварање Солунског фронта, бројни чланови ових мисија поново су се придружили српској војсци, у стопу пратећи њено напредовање у Србију. После рата неке од мисија и њени истакнути појединци оснивали су болнице за децу, за лечење туберкулозних, центре за рехабилитацију инвалида, оснивали хуманитарне организације итд. Нема времена да се о њиховом доприносу и њиховом жртвовању за српски народ овде говори детаљније. Свима њима захвалност је изражена на другој спомен-плочи коју смо данас открили.

     Ми у Српском лекарском друштву верујемо да је света дужност српског народа да за сва времена сачува успомену на ове величанствене хероје који су се толико жртвовали за нас. Ако би се, не дај Боже, догодило да то заборавимо, ја верујем да више не бисмо имали право да се сматрамо хришћанским народом. Ја сам сигуран да се то неће догодити.

     Од данас, 24. септембар биће дан сећања на ове величанствене лекаре, сестре, болничаре и волонтере, када ћемо полагати венце и цвеће на спомен-плоче које смо данас открили. И не само то. У име Српског лекарског друштва, а нарочито у име његове Историјске секције, обећавам да ћемо тему страних санитетских мисија и њихово жртвовање за наш народ и нашу државу стално држати у жижи интересовања, да ћемо иницирати и подстицати истраживања на ову тему, тако да, по могућству, ниједан од ових величанствених људи не буде заборављен и да, ако је могуће, судбина било ког од њих не остане непозната. Ми верујемо да је веома важно да се то интересовање преноси на нове генерације лекара и студената медицине као најбољи начин да се они сачувају од заборава.

     Нека ови дивни људи почивају у миру и нека им Бог опрости било који грех који су можда било кад у животу учинили. Нека им је слава и хвала!“